U fokusu - Srbija

Izvozna šansa za domaću sušenu šljivu

Poseban problem imaju i voćari jer je cena radne snage skoro 50 odsto od prodajne cene ovog voća, pa onaj ko ima šljivu, bolje da je pokloni, nego da je bere i prodaje

Sporazum o slobodnoj trgovini Srbije i Kine, koji obuhvata više od 20.000 proizvoda i do 90 odsto oslobođenih carina, mogao bi da omogući plasman srpske šljive na kinesko tržište. Da će se suva šljiva iz Srbije uskoro naći u kineskim lancima snabdevanja veruje i Radomir Ljujić, koji ovih dana koordinira tehnološkim postupcima prerade ovog voća u porodičnoj firmi u Mrčajevcima. Ovaj diplomirani inženjer hemije u penziji, inače nekadašnji generalni direktor Kompanije „Sloboda”, smatra da je ovogodišnji rod šljive dobrog kvaliteta, s visokim procentom voćnog šećera, te da će kompletna proizvodnja završiti na tržištu od 1,4 milijarde stanovnika.

Ovogodišnji rod šljive zbog velike suše ima visok procenat šećera, nema truleži i plod je suv, teško se suši. Mi ćemo ove sezone osušiti oko 400 tona sirove šljive. Prošle godine rod je završio u Grčkoj i na domaćem tržištu, a ove verujem da ćemo izvesti u Kinu – priča Ljujić, čija porodica ima sedam hektara pod ovom voćnom kulturom.

Ljujić tvrdi da situacija na domaćem tržištu po pitanju prodaje i otkupa šljive nije povoljna, najpre zbog prošlogodišnjeg pada cene na svetskom tržištu, a potom i zbog nedostatka radne snage.

Mi smo mali proizvođači sa pet do šest hiljada tona godišnje. S obzirom na to da je Čile prošle godine oborio cenu ovog voća za oko 50 odsto na svetskom tržištu, na nas će se to odraziti da će mali sušari odustati od sušenja jer za to neće imati interes. Poseban problem imaju i voćari jer je cena radne snage skoro 50 odsto od prodajne cene ovog voća, pa onaj ko ima šljivu, bolje da je pokloni, nego da je bere i prodaje. Branje, odnosno sakupljanje proizvođače košta 12 dinara po kilogramu – priča Ljujić, dodajući da je trenutna otkupna cena šljive 25 dinara.

Dehidrirani plod šljive koji nosi oznaku srpskog geografskog porekla nekada je bio na dobrom glasu. Danas se u tehnološkom postupku prerade ovog voća koriste hibridne sorte, koje imaju određene prednosti, ali i brojne mane u odnosu na autohtone.

Na tržištu se traži krupan plod šljive, a mi imamo „stenlej” za koji se ne može reći da ga odlikuju vrhunske osobine. Francuzi imaju „ažen” („agen”), koji se u svetu daleko bolje kotira, slična je našoj „madžarki”, samo što je daleko krupnija. Srbija danas nema ukrupljenu i organizovanu proizvodnju, a sve to nam to smanjuje konkurentnost na svetskom tržištu. Pre 120 godina smo bili najveći proizvođači suve šljive na svetu. Tada smo proizvodili 50 hiljada tona, a danas svega pet hiljada tona. Tada su sušare bile na dim, a svaka ju je kuća imala. Izvozili smo u čitavu Evropu – priča Ljujić koji je u Mrčajevcima na imanju svoje supruge pre 15 godina podigao jedan od većih zasada šljive u čačanskom kraju.

Ljujić, koga ovdašnja javnost zna kao dugogodišnjeg prvog čoveka vojne fabrike u Čačku, danas pomaže sinu u upravljanju tehnološkim postupcima pri sušenju šljive. Računica po kojoj kilogram šljive u otkupu košta 25 dinara, a dok stigne do rafa njena cena će otići na 1.400, ni njemu nije jasna.

Sa neuređenim tržištem kakvo je trenutno naše, niko nije na dobitku. Veoma je važno ovaj posao raditi organizovano, počev od države koja treba da podrži ovu proizvodnju, preko proizvođača koji treba da je bere onda kada treba, a ne kada hoće ili mora, pa sve do saradnje među proizvođačima. U pojedinačnim nastupima mi smo nekada sami sebi konkurencija, a to nikako nije dobro. Primer za to je Francuska i tamošnja saradnja proizvođača, prerađivača i države – kaže Ljujić.

Ovih dana se u sušari preduzeća „Promo pen” na dnevnom nivou osuši oko 20 tona šljive sorte „stenlej”. Od 400 tona sirove mase, koliko će kroz pogone proći ove sezone, dobiće ukupno 100 tona suve šljive. Veleprodajna cena kilograma suve šljive kod prerađivača je oko 400 dinara.